confesiones-ispovesti

owa web novela pre swega NIJE MOJA

Confesiones - Ispovesti

Uvek sam mislila, ili jos bolje, uvek sam verovala da ga nikada necu izgubiti, mislim da mi je tu sigurnost davao nacin na koji sam ga upoznala, ali to nije sprecilo da nase prijateljstvo, neznost i ostalo raste. Znam da se cini da moje reci nemaju smisla, ali na kraju, one su samo odraz mojih misli, i tako se i osecam, praznom....
¿Sta uciniti kada jedan deo tebe zna i oseca da postoji jos stvari zbog kojih i dalje treba nastiviti ici dalje, dok drugi jedino sto oseca je potreba da se sakrije i place, place, place???
Mislim da sam tek pocela da prezivljavam sok koji sam dozivela. Kada mi je
saopstio tu vest, mislila sam da se radi o sali, jednoj od onih koje pravi kada mu je dosadno.
"Any moram da ti kazem nesto"

Upravo sam se setila kako je lepo izgledao tog dana. Uvek mi se svidjao kada se obuce u crno. To ga cini jos vise sexy, ne zelim da kazem da on ne izgleda uvek atraktivno, jer to ne bi bila istina.
Ali posle toliko casova provedenih misleci na njega, i placuci za njim, postoje trenutci kada ti se detalji izbrisu, zaborave, pogotovo ti, najmanji, poput toga da su njegove oci tog dana imale prelepo maslinasto zelenu boju u kombinaciji sa tom kosuljom do pola raskopcanom i crnom, kojih se sada jedva secam.

"Poncho stvarno ti nista necu poverovati, ponovo si mi po milioniti put sakrio narukvice, i ja uvek nasednem na tvoju igru, ali ovaj put necu, kad se umoris vratices ih na njihovo mesto!"

Ne mogu da poverujem koliko sam bila glupa i nisam zakljucila da me priprema kako bi mi rekao nesto, da sam znala otisla bih odatle, a ja sam ostala tamo ukocena gledajuci ga u oci govorila gomilu gluposti, koje me navodno nerviraju i koje mi smetaju, kao sto su naprimer njegove tipicne igre da mi sakriva stvari, a sada je to ono sto mi mozda najvise nedostaje....

¿Da li je pomislio da sam glupa? Ili je mozda osetio sazaljenje?? Ne verujem da sam se presla u mojim osecanjima, znam da mu je stalo do mene, dosta mi je dokazao ranije.

"Any ne salim se. Zelim da ti kazem nesto, zelim da to saznas od mene!"

Ouch! Ni ovo nisam mogla da previdim.... Videla sam da to nije sala, ali ¿zasto je morao da bude tako ozbiljan? Sada pocinjem da se prisecam svega mnogo jasnije, da je u pitanju bila dobra vest, on ne bi imao taj izraz lica koji je odavao to da je zabrinut, zar ne??

"Ajde bre, pocinjes da me plasis, ¿sta se desava?"

Svo to vreme nisam se pomerala, jos uvek stavljajuci narukvice, mada sam ga svo vreme gledala u oci, posle sam potrazila cesalj kako bi ocesljala kosu, i ponovo pogled vratila na njegove prokleto lepe oci. Cim sam videla da je pognuo glavu, znala sam, dobro bio je to kao neki predosecaj u stomaku, koji mi je nagovestavao da ce se najednom veliki teret srusiti na mene.

"Klaudija je moja devojka"

To je bila kao scena iz filma, sa zvucnim efektima poput eha... Klaudija....Klaudija.... udija.... U takvim trenutcima vid ti se zamagli, ne osecas nista, ne cujes nista, osecaj je poput velike tisine i sve se desava kao usporen snimak, a istovremeno znas da moras da kazes, da odgovoris nesto, jer te te oci gledaju i cekaju tvoju reakciju. Ovako dramaticno kao sto citas, tako sam se osecala. Ono u cega ni malo ne sumnjam jeste da sam prava glumica i iskoristila sam sav svoj talenat i sposobnosti koje imam da sakrijem moja osecanja, sto sam ocigledno i ucinila...

"Stvarno? Opaaa.... Stvarno strava bre! Pa.... cestitam!"

Koja glupaca, mozda bi mi najbolje bilo da sam pocela da placem, sto mi ne bi bilo tesko, s obzirom na ono sto sam osecala, ili mozda da sam mu prisla i poljubila ga kao sto ga nikad niko nije poljubio, nije zbog umisljanja, ali ono u cemu me Poncho nikad nije odbio bili su poljubci.

"Any ne zezaj, ne znas koliko se lakse osecam kad vidim kako si to primila, mislio sam da ces da odreagujes drugacije"

Sta? Sad se oseca lakse sto mu nisam udarila samarcinu?? Sa odgovorom koji mi je dao, jedino je to i zasluzio....
Izasla sam placuci odatle.

Joj sta sam sve osecala pobogu, bilo je to suvise tesko za mene, to sto sam mu morala reci, iako sam unutar sebe umirala. Na poslednjem koncertu, na posednjem poljubcu, izasla sam trceci, nisam mogla vise da podnesem da bude blizu mene, bolelo me je, zelela sam da ga osamarim jer je dopustio da ovoliko patim, ali u isto vreme u mislima nisam zelela da se rastavim od njegovih usta.

"Any, cekaj ne idi jos, danima mi se ne obracas, da te nevidjam na sceni ne bi znao nista o tebi... Sta ti se desava?"

Muskarci su stvarno priglupi, jel on stvarno ne zna da umirem za njim??? Jel ne zna da me je prakticno ubio jer se zabavlja sa njom? Nisam vise zelela da mi se obraca, samo bi pogorsao stvari, dovoljno mi je samo da mi izgovori ime, kako bi pocela da placem kao kisa.

"Poncho stvarno pusti me, znas to vrlo dobro sta mi se desava, znas savrseno dobro sta osecam prema tebi, ne zelim da se ti osecas krivim, veruj mi da zelim da budes srecan, zato bolje stvari ostavi ovakvim kakve jesu."

Necu se okrenuti da vidim. Necu se okrenuti da vidim. Ne Anahi, nemoj da gledas to zabrinuto lice. Nastavi da slazes svoju odecu. Koncentrisi se na rajfeslus kofera. Ne osecas njegovu ruku na tvom ramenu. Ne osecas kako ti vadi kosu koja je ostala u vartnom izrezu majce. Prokletstvo, izvadi ruku molim teee....

"Vidis da places, ne podnosim kad places, molim te ne budi ljuta na mene, zelim da podelim ovaj deo svog zivota sa tobom, ti znas da ces uvek imati posebno mesto u meni, a sada mi treba i zelim ovo... razumes me????"

Aj, kad sam do sada uspevala da zadrzim svoje dostojanstvo, mogla sam reci da sam ne povredjena, ali najednom iz nicega rodilo se moje drugo -JA- nezrelo koje ne radi nista drugo osim sto preti da upropasti sve.

"Ahh, sad mi uvlacis pricu o tome da sam ja svakakva? Naravo da te razumem!!! Ali izgleda mi da si ti zaboravio na sve sto nas okruzuje! Kako zamisljas da sad funkcionisu "Anahi i Poncho iz RBD-a"? A Traumadas? Zar ti nista ne znace? A Pedro? Sta je Pedro rekao na sve to???

U tom momentu za mene postojali pravi razlozi i koji su dovoljno govorili koliko je losa cinjenica da se Poncho usudio da ima devojku, koja ocigledno nisam bila ja, ali verujem da njemu ta cinjenica nije izgledala toliko lose.

"Anahi pobogu jel ti cujes sebe!!! Imam puno pravo da budem sa kim ja zelim i u to nemoj da mesas fanove. Ti sama moras da odlucis zelis li biti deo ovoga sto sam ja zeleo da podelim sa tobom!"

I posle toga je otisao, ostavio me je tu. Ahh.... Ali naravno da bih ga ranije sustigla vicuci mu da ga mrzim, stvarno je strasno kada u nekoj svadji nije poslednja tvoja rec.

Te noci morala sam da preskocim sve sate plakanja, jer sam morala da budem na mojoj rodjendanskoj zurci, bilo je mnogo ljudi, ukljucijuci i Poncha, narvno bez devojke. Kao sto rekoh ranije, nije glup.

Lagala bih ukoliko bih rekla da nisam znala nista o Klaudiji, naravno da sam znala da se ona i Poncho poznaju, naravno da sam primetila sva njihova telefoniranja, ili njegove ceste izlaske sa njom, ali nikada nisam mislila da je to bilo sta ozbiljno, na kraju krajeva nije prvi put da Poncho ima prijateljicu, nije bilo razloga da se brinem, niti da mu prebacujem, jer sam jednino ja bila kriva sto nas dvoje nismo zajedno. Tako kako je on trpeo moje koketovanje sa mojim prijateljima, ja sam morala da trpim njegova, to je bio kao tajni ugovor koji smo imali, to je vec preraslo u ritam i nacin zivota na koji smo oboje bili naviknuti. Na kraju krajeva uvek bismo zavrsavali zajedno, sada vec mogu reci da je to bilo iz ljubavi, nema ni najmanje sumnje, ali moram da poreknem da nas mnogo puta da potrazimo jedno drugo, motivisala potreba ukombinovana sa privlacnoscu koju smo osecali jedno prema drugom.

Kako sam lep rodjendanski poklon dobila! Ljubav mog zivota mi je saopstila vest da se vucara sa drugom, dobro ne bas tim recima, ali dodje na isto, sa drugom je, ljubi drugu, uziva sa drugom.... Srecan rodjendan Any!....

Sve mi je islo lose, tokom cele sezone serije nisam imala skoro nijedno zblizavanje sa Ponchovim likom, i taman na kraju, skoro sve se radilo o nama, to su bili najgori dani snimanja, vise nisam znala da li je to sto govorim pred kamerama stvarnost ili gluma. Bili su to sati plakanja ispred i iza kamera, i za kraj dosao je deo kada priznajem moju ljubav i strasno se ljubimo.

Posle vesti koje mi je saopstio o Klaudiji pokusala sam da tih par dana ne budem u nikakvom kontaktu sa njim, sprecavala sam svaki kontakt, a ni on se nije puno trudio da mi se priblizi, znao je da sam na granici eksplozije, nije toliko glup. Ali uprkos bilo kakvim problemima koje smo medjusobom mogli da imamo, sati koje smo provodili snimajuci bili su tako lepi, prosto magicni, uvek je bilo tako, scena prestaje da bude scena, gubi svoj ambijent i sve sto je okruzuje, tu smo samo on i ja, to je hemija, to je veza, to ne mogu da opisem i objasnim, samo i oseca i to je to.

Uvek sam bila sanjalica, ponekad su vecina mojih snova ludosti, ali na kraju krajeva, to su moje ludosti, i ako ukoliko nesto moze da ucini moje snove jos vise savrsenim, to je onda more. Nema magicnijeg mesta od plaze, kad sam tamo, opustam se, osecam se povezana sama sa sobom, razmisljam, zamisljam, sanjam..... Naravno sve to radim kad sam sama. Ali vise ne. Provodim dane odmora sa mojom porodicom, na mestu koje mi se najvise svidja, ali ne mogu da uzivam, i to je ono sto mi najvise smeta, jer se jedini razlog iz kog ne mogu uzivati, zove Poncho, i zato ga najvise mrzim, jer mi oduzima to zadovoljstvo.

Koja nepravda, mislila sam da cu se, ukoliko se udaljim par dana, smiriti, da cu videti stvari iz druge perspektive, ne znam, mozda da necu videti Poncha kao muskarca i da cu ga videti samo kao prijatelja. Ali koga ja zavaravam, to je nemoguce! Ne mogu da odvojim Poncha na delove, volim ga kao takvog.... kao muskarca, kao prijatelja, kao celinu. Ali isto tako nemogu da podelim ono sto osecam, iskreno mogu da kazem da ga zelim videti srecnog, ali ne mogu da prestanem da osecam da ga zelim videti srecnog ali samnom.

Jos uvek ne mogu da poverujem da sam ga izgubila, kako sam samo bila glupa. Ne znam sta me je navelo da mislim da ce on ziveti zauvek cekajuci da ja odlucim da formalizujemo nasu vezu, mozda me je umirivalo to sto prakticno nemamo slobodnog vremena ¿Kada je on nasao devojku, kada zbog RBD-a skoro da nemamo vremena za bilo sta drugo?

Ali takodje imam razloge doista opravdavajuce zato nisam pristala da mu budem devojka, dobro jedan razlog, vernost. Prokleta vrednost prema Dulce, mada sam se takodje plasila reakcije i celog kolektiva. Vec sam zamisljala sta bi sve govorili o meni, i sta bih ja, milila i pricala o tako necemu da sam na njihovim mestima.

Poncho mi se poceo svidjati kad je vec isao sa Dulce, ali bio je samo to, partner iz tevenovele, novajlija u svemu tome, ali os prvog trenutka smo se povezali. I uvek je postojala ta privlacnost, ali skrivena, nije bilo druge osim da se pravim luda kada osetim leptirice u stomaku, leptirice prema momku moje drugarice.Bilo je stasno, ali sam onda imala i druge simpatije za nekim, koje su mi pomagale da zaboravim bar malo na Poncha.

I dosla je serija REBELDE i dosao je moj partner iz serije.... on. Izgledala bih kao lazov, ako bih rekla da me nije uzbudilo kad sam saznala da je on Miguel od moje Mie, to sam videla kao priliku, posto ga nisam mogla imati u stvarno zivotu, i ahh... odlucila sam da uzvam u glumi. ¿Losa drugarica? Ne znam, mozda su to misli koje bi mala losa drugarica, ali vidi, reci ti svom srcu i svojim hormonima da prestanu da osecaju to! Ekstra je, uospte nije tako lako, i jos manje kada znas da nisi ravnodusna prema tom nekom.

Pre Rebelde, nikada se nista nije desilo medju nama, koketovanje je postojalo, necu da lazem, postojali su i pokusaji da se poljubimo, ali na dobijala bih vernost i strah da ne upropastim sve. Kunem se da sam, posle naseg prvog poljubca na sceni, osecala zelju, i gotovo da mi se to moglo i dalje svidjati, ali smo doziveli toliko iznenadjenja!! Niko me nije obavestio o zmaricima koje sam osecala kad je dotakao moje usne, ili snazno kucanje koje je treslo moje srce, ili misli koje su zelele da svi kamerografo, direktori i sama Dulce nestanu odatle. Losa drugarica, znam da sam losa drugarica, ali kako lep poljubac, i ne samo to, kako je neverovatno bilo deliti scenu sa njim, volela sam magiju, tenziju i poveznanost koju smo imali, sve je bilo prirodno, i to obostrano poverenje sa satima provedenih naporno snimajuci ispred kamera, doprinelo je gradjenju projateljstva. Pocela sam da mislim na Ponchovu i Dulcinu vezu,
oboje sam ih volela i zbog toga drzala sam se po strani, iako mi se on jako svidjao i pokusavala sam da njih dvoje nista ne primete, zbog njihovog dobra kao i zbog dobra citave grupe.

I tako, dok su oni sredjivali svoje zivote, ja nisam cak ni primetila da sam se zaljubila u drugu osobu. Kristofer je zauzimao Ponchovo mesto, i uprkos tome sto su me obojica uvek tretirali kao princezu, Kris koji je uvek bio miran, davao mi je mir, stabilnost, u meni je izazivao neznost, sa njim, devojcica u meni dolazila je do izrazaja, dok sa druge strane, Poncho me je cinio da se osecam sexy, koketnom, zrelijom, sa njim bile su druge teme, druge igre, drugacije razumevanje.

Mi smo profesionalni glumci i zbog toga moramo nauciti da po strani ostavimo ljubomoru koju mozemo osetiti zbog uloge koju ima nas partner, ne mislim ko dobije bolju ulogu, ili ko peva vise strofa u pesmi. Pricam o ljubomori koju osetis kada tvoj decko ljubi i mazi drugu na ekranu, i ta druga je tvoja najbolja prijateljica i zato se osecas lose, ali kako to da sprecis lada u isto vreme umeres od zelje da te decko tvoje najbolje drugarice ljubi i miluje tebe umesto nje? Ponovo se vracam, znam, ali to se desava, bio je to ocajan sukob osecanja. Ovde su svi bili sa svakim. Nije bilo druge.

Posle dosta meseci provedenih ovako, dosao je mir, aj kako sam tad uzivala, vise nije bilo momaka i devojaka izmedju, tenzije izmedju bivsih parova su se smanjivale i prijateljstva sa drugim osobama su se izgradjivala. Kako sto neko rece, nije bilo nicega, dobro skoro nicega, sto bi me sprecavalo da budem sve bliza i bliza sa Ponchom.

Kako je smesto sto sad, najvise zelim da budem daleko, ali kilometrima daleko od njega. A on? ¿Da li razmislja o meni??

Vise ogorcena i osetljivija nisam mogla biti, vracajuci se sa odmora, nimalo odmorena i bez zelje da udjem u avion, jedino sto me je moglo malo razveseliti i uciniti da se osecam bolje bila je misao da cu biti blizu hiljadama fanova. Ali pre nego sto sam otisla iz zemlje, morala sam da prezivim jos nesto, da vidim Poncha i Klaudiju zajedno.

Da sam se ja pitala, nikada ne bi otisla u to pozoriste, ali volim Kristijana i morala sam ga videti na sceni, bilo je to njegovo vece. Trebalo je da pocne za par sati, mislila sam: "Naravno da cu uspeti, sve sto trebam da uradim je da sednem sto dalje od njih, kocentrisem se na scenu, cestitam mom bratu i izgubim se odatle sto pre to bolje. Prosto je."

Ali, koliko sam pogresila! Bilo je gore od najgoreg! Pozoriste je bilo puno fanova i novinara, morala sam da nabacim moj najlepsi osmeh. Nisam prestajala da pogledom trazim Poncha, bilo je vec skoro nedelja dana da nista nisam znala o njemu, to je bilo isuvise, a pogotovo kad sam naviknuta da ga gledam 24h dnevno. Umirala sam od zelje da mu cujem glas, da mi kaze da je sve to bila greska i da vise nije sa njom. Jadna sanjalica.

Dok je trajala predstava, videla sam ga. Drzao je svoju ruku na Klaudijinoj nozi, to je bilo dovoljno da skupim hrabrost, bilo je kao KLIK, najednom sam prestala da ga mrzim. Ni na sceni nisam zelela da mi bude blizu, izgarala sam od zelje za njim.
Neko je pokusao da me zagrli, okrenula sam se da vidim ko. On se priblizio moj mrznji, tiho mi je rekao reci koje od kojih su me podilazili zmarci.

"Nedostajala si mi Any"

¿Kako se usudio da mi se priblizi ili da mi se obrati pred njom? Nisam mogla da zaboravim da je ona tu, da sedi medju publikom, njeno priststvo cinilo me je da se osetim savesno, sto je me jos vise teralo da odbacim Poncha. Uostalom, sta je nameravao govoreci mi to? Mislio je da ce posle tih par dana, koliko se nismo videli, stvari ponovo biti iste? Nista nije bilo kao pre, morao je da se kao i ja suoci sa tom situacijom. Morao je da razume da je izgubio svako pravo na mene. Nema vise koketovanja, ni utega, ni udovoljavanja nocima. Imao je sada drugu za to, umesto mene. ¿A i onda sta smo bili mi?

¿Jel moguce prestati biti prijatelj, kako bi bio prijatelj sa pravima, i onda prestati biti prijatelj sa pravima, i biti prijatelj bez prava? Kakva neprijatna situacija, osecala se tenzija u grupi. Niko nije znao sta da kaze, niti ciju stranu da zauzme. Sati prilikom leta za Rumuniju, ucinili su da ponovo osetim postovanje prema Ponchu, nisam ga vise mrzela kao prosle noci, ali me je morila ogromna tuga. Cim ga vidim ili cujem mogla bih da placem, bio je tako blizu mene, a osecala sam ga tako dalekim. On nista vise nije govorio, nije znao kako da se ponasa prema meni. Poncho je ponosan, on me nikako ne bi molio posle toliko odbacivanja, ponasao se veoma udaljeno, nervozno, mislim da se osecao krivim.

Imali smo prezentaciju u jednom TV programu gde sam iskoristila priliku da se opustim malo, i da uz put dobacim poneku indirektnu rec, koja je ustvari koja je bila direktna. Sve je to bilo krivica pricljivosti, koje nije bilo ovih dana, ili sam se mozda osetila toliko blizu nasim fanovima, da sam zadala nizak udarac, pitala sam o LAS TRAUMADAS. Znala sam da ce tim pitanjem, on tacno znati sta sam htela da kazem. ¿Sta smo sada? ¿Sta ce se desiti sa svim?

I skapirao je poruku. Prvo sto je uradio bilo je to sto je rekao Pedru da "lazni" parovi moraju da zavrse sa svojim postojanjem. Ljudi su, kao, poceli preozbiljno da shvataju stvari, sto je lose uticalo na nas privatan zivot. Mrzela sam ga. ¿To je bio njegov odgovor? ¿Teracemo kontru fanovima? Savrseno, radicemo ono sto on kaze. Prvi korak.... Nema vise poljubaca na koncertima.
Ali nesto mora biti jasno. To nije bila moja krivica!

Nikad necu zaboraviti trenutak kad smo postali nesto vise od prijatelja.Nase prijateljstvo je vec bilo prilicno cvrsto,ali seksualna tenzija,koja je postojala medju nama,je izmicala kontroli.To je bilo nesto o cemu nismo pricali,cak smo I mi sami poverovali u pricu da se volimo kao brat I sestra,ali nase ponasanje je pokazivalo nesto drugo.
Svi koji su bili u nasoj blizini su navikli na nase igrice i flertovanje,nije bilo mnogo razlike u nasem ponasanju kad smo igrali Miu I Migela I kada smo bili samo Any I Poncho.I to me je zaista frustriralo,bilo me je jako sramota da o tome pricam sa njim,uostalom sta ako on ne oseca isto prema meni?Ipak znala sam da oseca,mogla sam to da osetim,ali ponekad si pun sumnji I nesigurnosti,kad se radi o ovako zapetljanoj situaciji.I uprkos tome sto se radi o situacijama,u kojima se uziva,mi smo se nalazili u jednoj prilicno neprijatnoj.
Ne znam da li je to normalno,ali naidje jedan momenat u kojem vise ne razumes razloge,nije te briga za posledice I jedino sto zelis je da zavrsis sa tim sto te muci,da predjes na nesto drugo I kraj.Tako mogu manje-vise da objasnim ono sto se desilo te noci.Te veceri smo imali koncert u drugoj zemlji,jedan od onih koncerata gde se sjajno provodis 2 sata na sceni,sve je bilo u osmesima,strasnim pogledima,provokativnim pokretima I ostalom.I kao sto je za ocekivati,coveku se neverovatno podigne adrenalin I na kraju je sav prilicno uznemiren.

“Ne Any,sacekaj…”

“Ej,blesane,zamalo da ti prikljestim ruku vratima.Sta ti treba?Moram da se presvucem…Ali nema veze,udji.”

Nisam imala vremena ni da shvatim sta se desava,za dve sekunde mi je prisao I poljubio me.Nije bilo onako kako sam zamisljala da ce biti,to nije bio nezan poljubac ili samo ovals dodir usana.Bio je bolji,bio je savrsen,ono sto nam je oboma trebalo.Strastven,ocajnicki potreban,drugaciji. Bio je drugaciji od hiljadu prethodih puta kad smo se ljubili.Taj poljubac je bio samo za njega I za mene,nije bilo ni tv gledalaca ni publike u svojstve svedoka.

Razdvojili smo se samo na tren,taman toliko da udahnemo vazduh,niko nije hteo da pravi duge pauze,tokom kojih bi se pokajali ili bi se javio osecaj krivice.I kao sto dodju naleti hrabrosti,tako se javi I razum.I tad sam se uplasila.Uplasilo me je to sto osecam prema Ponchu,stvari se desavaju s odredjenim razlogom,a taj strah se javio bas kad su se stvari zahuktale medju nama.Odjednom mi je hiljadu pitanja palo na pamet.A Dulce?A grupa?Zar se nije radilo samo o hormonima?Ponovo me niko nije upozorio sta cu osetiti u srcu.I tako sam se uplasila,a I on isto I resili smo da prekinemo to sto se desavalo u sobi.Ali umesto da nam bude neprijatno,bilo je sasvim suprotno,kao da je nasa veza(da je tako nazovemo)presla na drugi nivo,sad smo zaista bili nesto vise od prijatelja.I nije bilo povratka nazad.I stvari su nastavile svojim tokom,postojalo je neko razumevanje medju nama,neka tajna,jos jedna u nizu.Osecala sam da smo saucesnici u necemu I to mi se jako dopadalo.

Samo secanja.Toliko dugo nisam o tome razmisljala,ali I dalje mi je lose I dalje sam tuzna I sada vise nego ikad zelim da se uhvatim za nasu pricu.
Koncert u Rumuniji je bio cudan,dugo se nije nista slicno desilo.Pokusala sam da se ponasam normalno I da ne pokazujem da me ljute nove promene u programu,htela sam da se maksimalno potrudim da ljudi uzivaju u koncertu I da vide da se nista nije promenilo izmedju mene I Poncha.Ali nije bilo tako.Nije postojala ona veza medju nama.On me skoro nije ni primecivao,nije mi se priblizavao,pevao mi je,ali kao da nije bio svestan da sam to ja ispred njega,kao da ne postojim.Ne postoji nista vise ponizavajuce I okrutnije,nego kad se osetis odbacenom od decka kog obozavas.I mozda bi bilo logicno pokazati malo ponosa u takvoj situaciji,ne slomiti se pred njim,ne obracati mu se,uzvratiti istom merom.Ja ne mogu,cak nisam imala snage ni da se naljutim,samo sam htela da placem I da se sakrijem od svih.
Ali sou mora da se nastavi,pricala sam sa njim samo ono najosnovnije dok smo snimali spot,izbegavala sam da ostajem sama sa njim,uvek sam se lepila za ostale,vodila sam ih sa sobom kao zastitu.Usledio je drugi koncert,Valjadolid,jos jedan koncert skoro bez njega I nisam mogla da izdrzim,olaksala sam dusu pred onima koji me poznaju,mojim fanovima.Kada sam snimila tu pesmu,nisam ni pomislila da cu je tako duboko osetiti,ni da cu se poistovetiti toliko sa njom.Pevala sam je svim srcem.Jednog dana.Nadam se da cu se jednog dana setiti sve ove patnje I da cu znati da je to vredelo,nesto dobro mora da proizadje iz toga svega,zelim da mislim da je to jos jedno iskusenje.Ali kakvo veliko iskusenje!Zao mi je sto sam se onako slomila na sceni,ali emocije su me nadvladale I suze su krenule.Znala sam da me on slusa pozadi I da je shvatio moju poruku.
Nedostajacu ti,znam da cu ti nedostajati.

Udaljili smo se.To je bilo neophodno I obavezno dok se situacija ne smiri.Ja sam bila u potpunoj depresiji,nije mi pomagala ni uteha,koju su mi pruzili prijatelji,bila mi je potrebna porodica,a posebno Poncho,moj Poncho od ranije.Njega su poslali par dana u jednu zemlju,a ja sam sa ostalima otisla u drugu.Da li je pomoglo?Naravno da nije.Iako sam se pravila da me ne zanima,pokusavala sam da cujem njegove razgovore sa Ukerom ili sam gledala da li su May I Dul primile neki njegov mail.Htela sam da saznam sta je sa njim,iako je proslo samo par dana,meni je izgledalo kao citava vecnost.Umirala sam od zelje da se vratim u Madrid da ga vidim.Ionako sam patila,tako da nije imalo svrhe da budemo tako daleko,bolje da patim blizu njega,zar ne?
Da,do tog stepena je dosla moje stanje.Potpuni mazohizam.Ono tipicno “Udari me,ali me ne ostavljaj”,kakav blam.Ali ko ce razumeti zene?Konacno je bio pored mene,u lobiju hotela gde smo svi zajedno rucali,ali sad nisam zelela da ga vidim,nisam znala kako da se ponasam,htela sam da znam sta misli o meni,sta oseca prema meni?Da li je makar primetio da sam prisutna?Ako me kojim slucajem nije primetio,Pedro mu je to stavio do znanja,jer je u tom momentu nastala prava zbrka.Nas dragi sef/otac/vodja nam je objasnio sta se desavalo sa fanovima,dok smo bili odsutni.Kao sto je bilo za ocekivati I kako sam I sama predvidela,nastala je prava revolucija,posle ukidanja poljubaca na koncertima.Zao mi je,ali moram da priznam,da je deo mene bio ponosan na moje “traumirane"fanove,jer je njihova reakcija pokazala,da su takodje ljuti zbog onog sto se desava sa mnom I sa Ponchom,na neki nacin bili smo povezani.Vise se nisam osecala tako sama.Sledec korak,Pedro nam predlaze da vratimo poljupce na koncerte,na kraju krajeva,to je ono sto publika zeli.Sto se tice Dul I Ukera,tu nije bilo problema,oni su se prilagodjavali nasoj odluci.Jedino je ostajao problem izmedju Poncha I mene.Nisam mogla ni da ga pogledam u oci.Nisam mogla da ga nateram na nesto sto on vise ne zeliTako da je odluka bila na njemu.Ja sam cutala.

“Ne mogu da verujem,stvarno je neverovatno to sto se desava.Ali u redu,necu da pravim dodatne probleme sa mojom drskom zeljom da vodim normalan zivot.Ako Pedro misli da je to najbolje resenje,samo napred.”

Nije vikao,rekao je sta je imao da kaze,okrenuo se I otisao,ali njegov sarkazam I unutrasnji besa,su bili kao iznenadni udarac za mene.

Zar je sada poljubiti me za njega mucenje?

Vise nego ikada sam razmisljala o poljupcima,ali ako bih morala da izaberem nesto sto nas veze,nesto simbolicno za nas dvoje,onda su to poljupci.Taj kontakt sa njim,ne bih menjala ni za sta na svetu,od prvog trenutka je bilo kao magija,simetricni smo I mozda zvuci otrcano,ali kao da su moja usta pravljena za njegova.Detalji,sve je u detaljima.Obozavam nacin na koji me uhvati za struk da bi me prblizio vise sebi,bas u trenutku kada stavim ruku na njegov vrat da bih osetila da je moj.Ili kako moja visina savrseno doseze do njegovog vrata,gde mogu da se ususkam I udisem njegov miris ili lepe reci koje mi sapuce,pre nego sto mi dodirne usne.
Ali za ono sto se desilo te veceri u Madridu,bolje da se nisam ni trudila da ga poljubim.

“Sta je sa tobom Poncho?Kako si mogao to da mi uradis?”

Bio je to najgori poljubac u istoriji koncerata.Pokusala sam da se pravim luda I da odem sa scene,ali on me je zaustavio,niko od nas nije znao kako da pridje onom drugom.Kod ovog nije bilo ni lepih reci,ni milovanja,skoro da se nismo ni dotakli usnama.Bilo je hladno,brzo,bez magije.

“Ja?O cemu pricas Anahi?Zamalo me nisi ostavila samog na sceni,kao budalu!Ako znas da moramo da se poljubimo,zasto si kog djavola otisla?”

“U tome je stvar,da MORAMO da se poljubimo….to se ne radi na silu,covece.Ne cinis meni nikakvu uslugu!Zar mislis da ljudi ne primecuju da to radis preko volje?Za poljubac koji smo im dali,bolje da si me pustio da odem sa scene I postedela bih te muka!”

I ne samo to.Umirala sam od zelje da mu kazem koliko su mi faille njegove igrarije I njegovi pogledi na sceni.Zelela sam da ga pomazim u Este Corazon,ali nisam se usudila,nije imalo smisla,nisam zelela da se pretvara.I stvarno je istina da su zene prave glupace.Volela bih da budem jaka,da mu vratim sve I da ne obracam paznju na njega na sceni,da uzivam u kontaktu sa publikom.Ali nisam mogla,sve vreme sam ga gledala ko poslednja glupaca,samo je falilo da pocnem da uzdisem izmedju pesama.Bila sam vise nego ocigledna.
A znam da je fanovima isto tako ocigledno sta se desava.Njih najmanje mozemo prevariti,poznaju nas,vole nas I zaista se trudim zbog njih,ali me boli,mnogo me boli sto me Poncho odbija I jos vise pred njima.
Znam da se ponasam kao zrtva,ali tako se osecam,duboko u sebi znam da postoje razlozi koje treba da shvatim,ali trenutno jedina perspektiva koju imam je moja I ona me unistava.
Borim se da prihvatim situaciju,da uspostavim novi nacin zajednickog zivota,ali sve se desilo suvise brzo.Ne mogu da se oporavim misleci samo na sebe,moram da mislim I na publiku.Zelim da prihvatim da on vise nije moj I da moram da se odviknem od njega.
Ali kako se to radi?

To sto poznajem neke Ponchove navike I neke sitnice koje on voli,a za koje niko drugi ne zna,ispunjavalo me je nekim osecajem ponosa I posesivnosti.Kao na pr.da voli da peva dok se tusira ili ako pocne da pevusi neku pesmu od Santane znaci da je dobro raspolozen,mrzi da pere svoje stvari(umetnost rukovanja masinom za ves I susilicom je suvise za njega),obozava sladoled I mrzi spanac.Njegova slaba tacka je vrat I ne podnosi da ga golicam.Videla sam ga i kad je plakao I kada se smejao.Poznajem njegove strahove kao sto znam I njegove snove.Pravi je ekspert da me izludi dok se svadjamo,ali isto tako je jedini koji moze da me vine u nebo.Izvlaci ono najbolje I najgore iz mene.
Uprkos tome sto je sada sa drugom,iz razloga koje jos uvek nisam stigla da analiziram I jos manje da razumem,znam da sam mu vazna u to nemam sumnje. I znam da ga boli sto patim.Poncho odise zreloscu,on je fokusiran,siguran u svoja ubedjenja,ali takodje iznutra je jako osetljiv,ima ogromno srce.Ne krije svoja osecanja,nikad nije mogao da izdrzi dugo,a da mi ne stavi do znanja ako ga nesto nervira kod mene,ako sam ga povredila ili pak ucinila najsrecnijim covekom na svetu.I znala sam da je taj trenutak morao da dodje.

“Any,jel mozemo da popricamo?Ne zelim da se svadjam.”

“Ni ja ne zelim da se svadjam.”

Spremala sam, se za sledeci koncert u Las Palmas.Nakon sinocne svadje nismo ponovo pricali.

“Plavusice…zar neces ni da me pogledas?”

Prokletstvo,vratili smo se opet na “Plavusice” I bas ono sto nisam htela je da ga gledam dok mi prica,a posebno jer sam osetila u njegovom glasu da ima tuznu facu,bilo je ocigledno osecanje tuge u njegovom glasu,uostalom ni njegov miris(moj omiljeni),mi nije mnogo pomagao da ostanem pribrana.

“I ti si meni nedostajala na koncertu Anahi.”

Yeees!Kako je to bilo divno,kako je bilo neverovatno najzad osetiti da I on otprilike oseca isto.Kao da mi je neko iznenada skinuo veliki teret s ledja.Malo I ja da odahnem.Bilo je neophodno I pravedno da I on konacno pokaze neko osecanje,zar ne?Zbog toga sam morala da se okrenem I da ga pogledam.Ljubavi moja!Izgledao je prelepo!

“Poncho sta cemo da radimo?”

“Da pokusamo da se ponovo pronadjemo?Ne znam…malo po malo”

“Covece nije to tako lako…Razumi me,treba mi vremena,ali ne zelim da radis nista na silu,sa mnom nemas pravo da se pretvaras.”

‘Nemoj da si takva Anahi,ja se ne pretvaram!Ako ti se nasmejem ili te dodirnem ili te pomazim,to je zato sto tako osecam I tacka.”

“Da Poncho,ali sta ja da radim u medjuvremenu?Mora da postoji odredjena distance medju nama.Ti imas devojku brate.Vise nije kao pre.”

“Ma daj bre!Znam da sam sa Klaudijom,ali to ne znaci da ti I ja treba da budemo na razdaljini od 2 metra.Pokusajmo ponovo…”

Dobro bar smo se nesto dogovorili I to je bio pomak.Ali bilo je ocigledno da I on ima mnogo o cemu da razmislja.Kao da je bio zbunjen,uznemiren.Ni on nije znao sta smo mi sada.Pre nego sto je otisao uhvatio me je za ruku I privukao k sebi da me zagrli.Boze kako mi je samo nedostajao!Skoro da sam mu se obesila oko vrata dok me je cvrstio drzao uz sebe.Vise uopste ne sumnjam da sam I ja njemu potrebna,ne znam pod kojim nazivom,mislim da ni on to jos nije otkrio,ali oboma nam je to bilo potrebno.
Koncert je bio mnogo bolji.Osecao se odredjeni napredak,ne kao pre,ali bar vise nije bilo cudno kad bismo se priblizili jedno drugom.Istinu govoreci,morala sam da se suzdrzim par puta da ne potrcim da ga zagrlim ili da mu se bacim na grudi. Kad je doslo vreme za poljubac,cekala sam da on uspostavi ritam.Bila sam tako nervozna,nisam mogla ni da se pomerim.Bilo je lepo,jako lepo,uhvatio me je za ruku,privukao k sebi I poljubio.Sada sam ga osetila I nisam mogla da izdrzim,zagrlila sam ga jako,osetila sam njegovu ruku na svojim ledjima I umalo da se skroz prepustim trenutku.Ali skupila sam hrabrost I skoro da sam ga odgurnula.Nije hteo da me pusti.Ok,preterujem,nije bas da nije hteo da me pusti,bolje reci meni je bilo potrebno da se odmaknem,jer mi je doslo da placem.Ponovo.
I bas tada mi je nesto palo na pamet.Kazu da se nesto izmedju nas zavrsilo,ali da li to znaci da sve treba tu da se zaustavi?Sada sam znala da je I njemu tesko da bude daleko od mene.A kad bih to iskoristila da ga ponovo osvojim?

Moj plan nije bio tako dobro osmisljen.Mislim da mi je ta ideja pala na pamet zbog napretka u nasem odnosu,ali ustvari pre nego sto pocnem sa bilo kakvim planom da povratim Poncha,moram prvo da utvrdim razlog zbog cega sam ga izgubila.Mislim da nije samo zbog toga sto ga nisam prihvatila kao svog zvanicnog decka.To je samo jedan deo,ali ne I glavni razlog.
Imala sam slobodne dane da razmislim malo vise o tome,da ne mislim samo o sebi I svojim osecanjima,sad je dosao red da se stavim na njegovo mesto I da bar pokusam da shvatim Ponchov polozaj.Iako je situacija postala malo opustenija,jos uvek nismo otvoreno razgovarali o toj temi.Zvanicno gledano,nije da mi je dugovao neko objasnjenje,nikad me nije prevario,jednostavno nije podelio sa mnom tu vezu dok ju je prozivljavao.Zato kazem da nikad nisam verovala da ce shvatiti Klaudiju tako ozbiljno,jer ustvari nikad nije otvoreno pokazao svoju zelju da formalizuje vezu sa njom ili bar nije pokazao predamnom.
Prosli smo kroz mnoge faze,nekad smo bili ko zvake,sve je bilo sreca,sve je bilo divno,sirili smo ljubav na sve strane,a nekad smo bili pomalo udaljeni,nismo bili posvadjani,jednostavno smo davali sebi malo oduska,ali nikad se nismo mnogo razdvajali I dalje smo pazili da li je onaj drugi nekog upoznao ili bio nevaljao.Ali na kraju krajeva uvek smo se ponovo sastajali na istom mestu.Tamo gde smo ponovo zajedno.
Mislim da je prilicno normalno to sto nam se desilo,zbog posla provodimo previse vremena zajedno,odjednom su potrebni znaci iz spoljasnjeg sveta,saznanje da postoje ljudi I van naseg “buntovnog sveta”,potreba da se izadje iz rutine.Tako da mislim da mogu odatle da krenem sa anilizom onog sto se desilo Ponchu.Klaudija ga je zaslepila,izvukla ga iz svakodnevnice.Ona je novo lice za njega,ima drugacija iskustva da mu isprica,nove price,jer zive drugacije zivote.Ja sam poznato lice,koje vidja svaki dan,sa istim igrama I istim milovanjima.

O Boze,jos uvek nisam zastala da razmislim o onom telesnom delu.Sad dodiruje nju,sad ljubi nju.Prestani!Predpostavlja se da ovo ima za cilj jedno zrelo razmisljanje o onom sto se desava Ponchu.Ali dodjavola!Ne mogu da podnesem mogucnost da sam mu dosadila.Ne zelim da se poredim sa njom,ali sta ako me on poredi?Ne.Radim sve pogresno,opet se prepustam srcu da me vodi,nisam dobro razmislila o svemu.Ne moze da se poredi ljubav u novoj vezi,sa onom koja traje godinama.Ovo je bilo ozbiljno.Sad vec pricam o ljubavi.Dobro kazu da coveku treba jak udarac da bi umeo da shvati I prihvati slobodno svoja osecanja.Mozda je to medju njima nesto prolazno.Mozda I nije.Ne mogu da se pozdam u to,a ni da se zavaravam laznim nadama.Da li ona zna za mene?Znam da me poznaje,ali ne znam koliko zna o mojoj vezi sa Ponchom.U nekim drugim okolnostima skoro bih mogla da potpisem da joj je Poncho rekao istinu o nama,takav je on.Ali kako vidim da je jos uvek nesiguran u vezi onog sto se desava izmedju nas,predosecam da nije bio tako iskren prema njoj,barem ne jos uvek.
Istinu govoreci ja je ne mrzim,mislim da pre mrzim opstu ideju onog sto ona predstavlja u mom zivotu.Mogla je to biti Klaudija,Huana ili Panca.Za mene bi bilo isto.Moram da budem objektivna,da je ono ruzna,ruzna I nije,recimo da ne izaziva gadjenje.Priznajem,ni najmanje mi ne pomaze sto je devojka jako zgodna I sto ima super telo.O njenoj licnosti ne znam nista.Pretpostavljam da sigurno mnogo zasmejava Poncha,to on voli.I predpostavljam da…..
Jao dosta vise,to mi uopste ne pomaze,moje stanje je I dalje isto.Sad mi vec treba malo mira,sve ovo me prilicno iscrpljuje.Vise nisam samo tuzna,sad sam I bolesna.Ponovo moje grlo.Ne smem da se zapustim,a ni da zanemarim svoju publiku,oni nisu ni za sta krivi,ne zasluzuju da me vide u ovakvom stanju.Moram da donesem neku odluku.Mogu da nastavim da placem za njim(jer koga zavaravam,prava sam placljivica I jos uvek nisam to prebolela),ali u isto vreme mogu da pokusam,ako ne da ga ponovo osvojim,onda barem da ga ne izgubim.
Ali sta ako ga je zaista navelo nesto sto sam ja uradila da se smuva sa njom?Da li treba da osecam krivicu?

Nisam se probudila jednog jutra znajuci da sam zaljubljena u Poncha,recimo da je to nesto sto sam polako shvatala kako je prolazilo vreme.Neke stvari koje mozda i postanu nevazne i stvar navike,odjednom shvatis da su ti neophodne,da bez njih ne mozes da zivis,kao kad osetim da je soba prazna bez njega,ili kada pokusavam da osetim de li je njegov miris jos uvek na mom jastuku.
Odjednom sam shvatila da uprkos tome sto sam ga poznavala I sto je bio moj toliko dugo,ziveci zajedno,leptirici u stomaku nikad ne nestaju I najvaznije od svega je sto otkrijes da je to jedina osoba koju mozes da mrzis istom jacinom kojom ga I volis.Mrzim sto ima toliki uticaj na mene,ali u isto vreme to I volim.
Sad kad sam bila bolesna,bio je divan prema meni.Stalno me je pazio,proveravao je da li sam popila lek,nije mi dao da pricam,da se ne bih zamarala,tako da je jedino on pricao,naravno izbegavajuci nelagodne teme,pricao mi sta je sve ludo radio u Londonu,davao mi je svoj ipod da cujem nove pesme koje je skinuo ili jednostavno je sedeo sa mnom u tisini dok me je terao pogledom da pojedem ceo obrok.Nismo morali nista da pricamo,jednostavno to sto smo zajedno je bilo dovoljno.I mrzim to,mrzim to sto sa takvim ponasanjem moze da me natera da zaboravim koliko sam bila tuzna I mrzim sto umirem od zelje dam me zagrli I da ostane u mojoj sobi dok ne zaspim,ali ne mogu.Ali kako da ga ne volim?Pazio me je kao princezu,na koncertima me je stalno posmatrao I tesio me kad sam plakala sto ne mogu da pevam bas najbolje,kao obicno.Kako da ne volim njegovu paznju?Sve je tako prirodno,vise nista nije usiljeno,znam da to radi jer tako oseca,ne mogu a da se ne nasmejem ili osetim neki pritisak u grudima svaki put kad me pogleda,ne mogu a da ne udahnem njegov miris ili da se ne zavucem u njegov sal,koji mi je dao na sceni,kad sav mirise na njega,to su stvari koje radim nesvesno.
Ali ko mi garantuje da cemo nastaviti ovako?Osecam se tako nesigurno,na prvi pogled situacija se smirila,ali ostaje mi samo par dana “nasamo” sa njim.Za par dana odlazimo iz Spanije,za par dana ce se vratiti njoj.A ja?Ne znam da li cu moci to da podnesem.Smiruje me to sto smo ovde,sto je na par koraka od mene,znam sta radi I gde ide.Ali kad se budemo vratili u Meksiko,van nasih obaveza,vise ga necu vidjati.Volela bih da mislim da ce sigurno raskinuti sa njom kad se vratimo I da ce se sve vratiti na staro,ali bolje da se ne zaludjujem,on mi nije nista ni rekao,oboje smo se zatvorili u jedan balon,da bismo izbegli probleme,jos uvek ne znam sta misli,svi moji zakljucci se zasnivaju na mojim osecanjima u vezi sa njegovim ponasanjem.
Ne znam da li da se suocim sa tim I da rascistimo stvari jednom za uvek,da se oslobodim svih tih pitanja koja postavljam sebi tokom celog puta ili da ostavim stvari ovako I da sacekam da vidim kako ce se odvijati njegova veza sa Klaudijom.
Cak mi dodje da se smejem koliko je sve ovo ironicno,da su mi rekli sta me ceka,nikad ne bih poverovala.Sad se toliko kajem zbog mnogih svojih postupaka I losih odluka.Trebalo je da ostavim sa strane celu zbrku sa Dul,ona me voli I razume sta se desilo izmedju Poncha I mene,znam da joj u pocetku nije bilo lako da to prihvati,ali vec je naslucivala da ce se to desiti I ako je ona,koja je prva bila pogodjena tim,podrzavala nasu vezu,zar je bilo bitno sta drugi misle?Mislim da se ona cak I najvise iznenadila kad sam joj rekla da nisam prihvatila da budem zvanicno Ponchova devojka,moja greska,nema povratka nazad.Jos nesto?Nije trebalo da dozvolim da veza postane tako otvorena I slobodna,to medju nama nije bila samo strast,postojalo je I mislim da je jos uvek postoji jedno jako osecanje,tako da zasto da delim svog decka,kad mogu da ga imam samo za sebe?Toliko izliva ljubomore,koje smo mogli da izbegnemo,sa obe strane.I to je gotova stvar.Trebalo je,trebalo je,trebalo je,bla,bla,bla,nema svrhe sada da kukam.
Ali uprkos svemu,postoji nesto zbog cega se ne kajem,a to je da sam mu dala sve.Moje snove I moju stvarnost.Moju dusu I moje telo.
Ne znam sta nas ceka kad se vratimo, ali kad je bude video,zelim od sveg srca,da se makar na sekund seti mene.Da se seti nase price.

Potvrdjeno je,vreme ne pomaze.Prosto je nemoguce iscupati nekog,ko je tako duboko u tebi .Onaj ko je rekao da je to moguce,lagao je.Neverovatno!Proslo je dosta vremena od tog “dogadjaja”,mnogo putovanja I mnogo pokusaja.I ako cemo iskreno zasluzila sam udarac od pre nekoliko meseci,jer sam bila samouverena,prepotentna,jer sam htela da menjam svoju sudbinu.Vise se ne secam tacno naseg prvog razgovora nasamo,otkad je raskinuo.Kao kad neko silno zeli da sazna nesto,skoncentrise se samo na kljucne reci,na one koje cine da se osecamo ugodno.I tako je I bilo,na kraju ono cega se secam iz tog razgovora je

“Any sve sam pokvario...”

I sa tim sam bila zadovoljna I nismo nista vise rekli.
Ustvari nije bilo ni potrebno.Bilo je prilicno ocigledno da se grozno osecao,izgledao je kao gubitnik I nije znao sta ce od sebe.I mrzela sam je,toliko sam je mrzela sto je ucinila da se on tako oseca,a njega sam mrzela jos vise jer je budala,jer je hirovit,jer je I on zeleo da promeni svoju sudbinu.Sada kad ga se setim,jako me to dirne,bude mi zao I dodje mi neka ogromna zelja da ga zagrlim I utesim-iako bih izgledala cudno,jer je to nesto vec prilicno prevazidjeno-ali u tom trenutku kao svaka druga ozlojadjena devojka,bila sam srecna I zadovoljna.Kad sam ga videla tako ”povijenog repa” doslo mi je da ga bombardujem komentarima koji ce mu staviti do znanja-naravno pred svima-koliko je kratko trajalo njegovo zadovoljstvo.
Ali nisam izdrzala.Da,slaba sam na njega.Ja sam ono sto zeli da budem.Pretvaram se u sta god on pozeli.Samo te tuzne oci I tri proste reci su bile dovoljne da mu oprostim.I moje srce I moj stomak su mi vikali I trazili da budem sa njim,da ga osetim blizu.
Ali ne.Nesto me je sprecilo,ne znam gde u meni,ne znam da li zbog toga sto sam se setila koliko su mi oci otekle,nakon sto sam toliko plakala zbog njega ili sto sam shvatla da uprkos tome sto sam otkrivala I priznavala svoju ljubav prema njemu,takodje sam,sa svim sto se desilo,otkrila da postoji jedna Anahi,koja iako je spremna da se zaljubi I da se suoci sa svim posledicama koje to nosi,ne moze da dozvoli da se tako slomi zbog nekog,zbog nikog.Ja sam svoj gospodar,niko drugi do mene.
Ali dobro, takodje postoji I drugi deo.On…bio je povredjen,rizikovao je I izgubio,to boli I to mnogo.Nastavio je,kao I ranije,da koketira sa mnom I da mi udovoljava,nastavile su se igrice I neznosti medju nama,ali postojalo je nesto sto je postavljalo granicu,nesto sto nismo znali sta je,sto nije imalo ime I sto smo I pored toga trazili.Uvek kao sa nekom ceznjom,da zelimo da budemo blizu,ali u isto vreme daleko I niko nista nije rekao I niko nista nije cinio.
A ja sam u medjuvremenu zamisljala…sanjala da me ljubi kao nekad… kao nikad.
I kako prolazi vreme…vise ne mucim sebe,vise se ne brinem.Bolje da uzivam u malim stvarima,iz dana u dan.Da pojedem cokoladu,vidim nekog zgodnog decka,da sanjam o plazi ili popodnevu uz karikature,da pricam sa svojom sestrom ili da mi neki fan otpeva pesmu…
Dobro sam.Uvek,na kraju krajeva,budemo dobro.
To je jos jedna etapa,jos jedan mali korak,koji cini da shvatim da cu ga zauvek voleti..kao sto nikog drugog necu voleti.

Postoje trenutci kada jednostavno ne mogu vise. Preveliki je pritisak, prevelike su promene, non-stop se kreces, nikada ne stajes. Obozavam ono cime se bavim, ali ukoliko zaista zastanem malo i razmislim o prosle 3 godine, shvatim da su prosle kao ubrzani film, i nisam sigurna da li sam stvarno imala vremena da dozivim san koji zivim. Bojim se da cu se probuditi. Brine me pomisao da li cu nastaviti da postojim kada se sve ovo jednom zavrsi. Imam toliko ideja koje mi se motaju po glavi. Cak ni kad spavam ne prestajem da se krecem. Uvek planiranje, zamisljanje...
Ali to osecanje nije trajno, malo stvari u mom zivotu to jeste. Sada trenutno, mogu da osecam da se gusim, da se smejem Kristijanovoj sali, ili da se igram da Petar i ja stvaramo savrsenu pricu.
Ali ni prica, ni savrsena, jer Petar nije od krvi i mesa. Upravo sam saznala da cemo otkazati svirku koju smo vec trebali da pocnemo. Zasto? Ne znam. To su tudje odluke, ustvari u 90% slucajeva to su stvari koje su van naseg domasaja, to je ono sto mi uspemo da saznamo. Mi smo samo marionete, koje koncima pomeraju odozgo. Gore na nebu, gde se igraju.
Ono sto me boli je to sto i njih boli. Oni koji prelaze granice da bi nas videli, oni koji podnose zrtve placajuci ulaznice i oni koji nas jednostavno vole i zele da nas imaju blizu.
Da smo nas sest mogli, podelili bismo se na delice kako bismo mogli biti u svakom uglu, u svakom kraju zemlje koja je cula ono sto mi pevamo. Od zemlje koja nas je videla kako se radjamo do zemlje u kojoj su naucili nas jezik iz ljubavi.
Ali to je nemoguce, ne mogu da se podelim na delice, ni da stignem na sva mesta. Pokusala sam, pokusavali smo to ovih godina. Da ispunimo, da vratimo barem malo ljubavi svakom osmehu, svakom kriku, svakom otpevanom refrenu. Ali nemoze se, zbog toga se osecam tako. Na granici sam da eksplodiram. Ne znam da li iz nemoci, zahvalnosti, umora ili od svega ili opet nicega od toga istovremeno.
Ali dolaze nove stvari. Pocecemo od nule. Doletecemo veoma brzo. Treba da se svi spustimo na zemlju, da ponovo osetimo energiju prvih koncerata, energiju prvih pesama, da izvucemo energiju iz tih prvih puteva.
Ali to ne znaci da sam zaboravila ili da manje vrednujem ono sto smo zajedno preziveli. Svaku gresku i svaki uspeh bi ponovila bez oklevanja. Nikada ne bih menjala onu veceru u Cileu punu ispovesti i oprastanja izmedju nas sest. Takodje ni kisoviti koncert u Kolumbiji, ili prvi put kada smo masom popunili arenu u Meksiku. Suze jedne od fanova u Brazilu ili zagrljaj jedne od njih iz Spanije.
Nikada ne bih menjala osecaj njegovih poljubaca na plazi u Majamiju, njegova usta u Potro Riku ili njegova milovanja ono popodne u Salvadoru. Jednostavno ne mogu da zamislim zivot bez njega.
“Any pozuri, vidi ovaj pogled, impresivan je...” Boze, videla sam toliko zalazaka Sunca, na razlicitim plazama, sa razlicitim osobama, ali nikada nije bilo kao tad.
“Jao Poncho, prelepo je...”
Dok smo bili sami na tom balkonu hotela u Kankunu, stao je iza mene i zagrlio me, i tako smo se oboje u tisini divili gledajuci kako se plavo more gubi u plavom nebu dok se dan gasio i radjala noc.
I ovako neverovatno kako je zvuci, tako je i bilo. I Ranije sam vidjala pejsaze kao ove, ali nesto tog popodneva bilo je nezaboravno, to je bilo prvo popodne koje sam provela sa njim, bilo je to kao pocetak velikog broja avantura koje smo doziveli zajedno, kao neki znak koji me je upozorio da cu od tog trenutka videti sve drugacije i sve veselije, uz njega.
Zbog ovoga i zbog jos mnogo uspomena, nastavljam dalje, Zbog toga pisem, da se rasteretim onoga sto ne smem na glas reci. I zbog toga sto na posletku svega… ne zelim da se probudim.

Joj,ti glupi hormoni za sve su oni krivi.Zato nas posle muskarci toliko kritikuju…da smo promenljive,da nas je nemoguce razumeti,to je deo nasih cari,ali nismo mi krive.Ako mi se place I posle 5 minuta mi se smeje,sta ima veze?Ako danas ne zelim u svojoj blizini nijednog pripadnika muskog pola,a sutra umirem od zelje za jednim,koga to briga?
Odlucila sam da ne podlegnem iskusenju.Zasluzio je to.Nakon sto je pipkao drugu,necu dozvoliti da me tupavi dira svojim prljavim rukama(lepim,ali prljavim zbog nje),dok ne prodje jedan razuman vremenski period,a to je po meni zasluzena kazna.Uostalom nije mi toliko hitno da ne mogu da izdrzim bez njegovih cari,a on je znao da ne moze da ode sa drugom na nekoliko meseci I posle da mi se vrati kao da je otisao na dva sata.On je pokusavao,ali ja sam ga odbijala.Ne znaci ne.Nisam nikad htela da budem bezobrazna.Zagrljaj je bio u redu,poljubac u celu,u redu I to sam mu dopustala,ali dalje od toga ne,uprkos tome sto sam osecala na kozi da mi nedostaje,u srcu sam osecala da je prerano.
Obozavam da ga izludjujem,da ga zbunjujem,da ga ometam svojim pokretima,da oseti moj dodir u koreografijama,vise priblizavanja,dodirivanja na javnim nastupima,sve u svemu hocu da ga iskusavam.Ali pri povratku u stvarnost,iza scene,ponovo sam bila na distance,barem telesnoj.Jadnicak,na licu mu se videlo koliko je isfrustriran,ali shvatio je da cu ja biti ta koja ce odrediti ritam.
Ali I Ponchito mi je uzvratio vise puta,on jako dobro zna da najvise mrzim kad me ignorise,uh to ne mogu da podnesem,posebno kad ne obraca paznju na mene,a igra se sa Dul I stipa je za obraze ili kad je jednostavno lose volje I zeli da bude sam u svom svetu,sa svojim velikim slusalicama,ali to nije tako bitno,nije bitno sto to radi,ono sto mi smeta je to sto nisam ja ta koja okupira svu njegovu paznju.Ali moram da se suzdrzim jer sam I ja to isto radila nebrojeno puta,narocito kad on ne zeli da ide sa mnom kad treba da se nadjem sa svojim prijateljima I pokusavala sam da podelim sa njim taj deo mene,moje prijatelje,ali on to ne zeli.Ne dopusta mi ni da izaberem izmedju njih I njega,jednostavno on donese odluku I povuce se.Ali to nije nista novo,cak se vise ni ne svadjamo oko toga,to je samo jedan od mnogih neizrecenih dogovora koji postoje medju nama i sa kojima cemo pre ili kasnije morati da se suocimo.
Stvar je u tome sto ce doci dan kada ce to ekspodirati.Umirala sam od zelje da mu se priblizim,ali ja sama sebi nisam to dozvoljavala I zbog toga sam se osecala jako,jako lose.
Bio je to jos jedan bipolaran dan,kao mnogi drugi,cim sam ustala jako rano ujutru(kao vec mnogo puta do tada )moj plan je pao u vodu.I od trenutka kad sam otvorila oci imala sam neki predosecaj da to nece biti dobar dan,bila sam neraspolozena,frustrirana,ali sa neverovatnom zeljom da ga vidim iako sam se probudila tek pre 5 minuta.
Ceo dan smo bili u guzvi,dobro je sto smo bili u Meksiku,na promociji diska,tako da sam u svakoj pauzi mogla da odem kuci,da se zavucem u svoju sobu I da ga ne vidim.Nisam mogla da podnesem da ga gledam,a da ga ne privecem sebi tako rascupanog,htela sam svog da ga izljubim.Mozda sam moj problem mogla da resim sa Ukerom,ali iskreno on nije vise nista budio u meni,osim neznosti,tako da sam ga otpisala,zajedno sa ostalim prijateljima koji su bili rado voljni da mi pomognu.Problem je bio u tome sto sam zelela samo njega.

Tako je ceo ostatak dana protekao jos gore,vec sam bila histericna,za svaku sitnicu sam vikala,cak su mi se ucinili zgodni I telohranitelji koji su nas ponekad cuvali.Jasan znak da je moja situacija postala vrlo ozbiljna.
Vratila sam se u salu gde je bila konferencija za stampu I nakon duge rasprave sa novinarima,odgovorila sam prilicno ruzno Osu,zasto me je ostavio na milost I nemilost novinarima…I to je bila kap koja je prelila casu…
Stigla mi je poruka na mobilni ”VIDIMO SE ZA 5 MINUTA U WC-U”,naravno Poncho mi je poslao,ali to je cudno,jer on je bio ispred mene,tako da verovatno se radilo o necem delikatnom sto je zeleo da mi kaze,cim je bio tako misteriozan I istinu govoreci u tom trenutku nisam imala ni malo strpljenja za neku dramu.Ali takodje nisam zelela da nastavim sa sumnjama,tako da sam krenula tamo.

“Sta se desilo Poncho?Cemu ova misterija?Zar nisi moga tamo da mi kazes sta imas…”

I to je bilo sve sto sam uspela da izgovorim,uhvatio me je oko struka,pritisnuo me je uz lavabo I ucutkao me je poljupcem.Proslo je nekoliko sekundi da smo tako nepomicno stajali,ne razdvajajuci se jedno od drugog,oboje smo uzivali u trenutku,prihvatajuci ga,proslo je toliko vremena da nisam bila tako sa njim,da ga nisam tako osetila,cak mi je doslo da placem.On je bio tacno ono sto je mom telu trebalo.I moje usne su mu uzvratile poljubac,kao da je poslednji,ili kao da je prvi.Nismo mogli biti blize jedno drugom,ali I to mi nije bilo dovoljno.Izgubila sam pojam o vremenu,cak vise nisam ni osecala ivicu lavaboa iza mojih ledja,samo sam bila svesna njegovih ruku u mojoj kosi,na mom struku,moje noge obavijene oko njega I srca koje samo sto mi nije iskocilo napolje.
Razdvojili smo se jer nam je u jednom trenutku nestalo vazduha,ali on se nije udaljio od mog lica…

“I ne budi vise tako lose volje ok?”Ljudi nisu krivi sto ti nisi zadovoljila svoje potrebe Any…”

Molim???!!!...Bezobraznik,jos mi se smeje!Pokusala sam bezuspesno da ga sklonim od sebe I da mu kazem da mi nije ucinio nikakvu uslugu I da nedostatak njegovih poljubaca ne utice na moje lose raspolozenje,ali…

“I nemoj da se ljutis,kazem ti to u sali,uostalom ovo je bilo za oboje,vec mesecima umirem od zelje za ovim…”

I otisao je,a da ja nisam uspela nista da kazem.Jos uvek sam osecala njegov ukus I to je ono sto je bilo potrebno da mi uveseli dan.Kakava sramota sto moram da priznam,ali to je istina,moja svadja sa svetom je bila odraz toga koliko mi je mnogo falio i meni i mojim usnama(I suvisno je reci da mi je ostatak dana bio pun srece I osmeha ).
Tako je to,tako funkcionisemo on I ja.Poncho je umeo da me potpuno upozna,zna tacno koj put da sledi da bi dotakao moje snove.Bilo dobro ili lose,to je stvarnost,cini se da ne mozemo da budemo ni zajedno,ni rastavljeni.

Pretpostavlja se da bi daleko od njega imala svoj mir sto sam I dobila,ali ne zelim ga na taj nacin…vise volim njegovu magiju.

Рекли су ми да је мој број 6, срећан број, што ми се свидело, он значи много ствари, паран је број, представља завшетак свих делова, симбол љубави, Давидова звезда...
Мислим да ми ово бити 5 од 6 није одговарало нешто посебно добро, да тако кажемо. Недостајао ми је мој број. Није било исто у ниједном смислу, ни гласу, ни присуству, нити духу. ....Један шоу сам издржала, али је било ужасно! А сад, да преживљавам то недељама?? Немогуће је!!

Морам да признам да сам доста уживала у мом одмору, помогао ми је да се одморим од свега, само понекад сам осећала као притисак у грудима, а то је био знак да ми недостаје, осећала сам жељу за њим. Поред свега била сам на плажи, а желела сам да будем на базену са њим, или да идем у дискотеку и да играм уз песме које нам се свиђају али да је Пончо поред мене, а не неки други. Али ништа се од овог није десило, најдаље што смо успели стићи били су разговори мобилним, само да га чујем срећног због својих снимања умиривало ме је, али су се они прекидали и остајао ми је само осећај да га желим поред себе. Много пута сам га позивала да дочека Годину овде у Ака, али није имао времена, или ми је то само говорио.

Али одмори су се завршили и требало се вратити старим активностима, већ сам имала жељу да видим остале, иако ми је он још увек недостајао. Тако је чудан осећај кад један фали, сви су незаменљиви, нико није могао да заузме место неког другог. Болело ме је што су мислили да бих се ја усудила да то учиним. Моје срце се у том тренутку поделило на милион делића. Осећала сам се исто као и после неке од свађа са Пончом због мојих пријатеља, никад ми се то није дешавало са фановима, али у истом тренутку и разумем и прихватам, кад се ради о Пончу и ја се мењам, недодирљив је, бранила бих га и ноктима и зубима. Не могу да бирам, никад не бих ни могла, то су различите љубави

oсећала сам се чудно када се вратио на време у групу. Не знам да ли су то живци или само моје идеје, али лептирићи су се поново појавили. Сва збуњена нисам знала да ли да се бацим на њега или да плачем од среће. Али ни једно ни друго, само смо се загрилили јаче него икада! Али пошто код нас ништа није нормално и нити јесмо нити нисмо заједно, мислим да се и он осећао чудно. Знам и осетила сам да му је веома драго што ме је видео али је био некако далек, не знам примећивало се да умире од љубави, ехх и наравно ја сам пуна идеја, шта ако је упознао неку Аргентику?? Или је схватио да га је то између нас двоје сморило??
Овако сам се провела током и после програма, у мом свету, размишљајући о милион ствари које су се могле десити током ових дуууугих недеља растављености...... и скоро да нисам приметила.....тражила сам да ме одведу у његов стан.

„Ани шта радиш овде?? Уђи“
„Ћао Пончо...“

Целог живота, мог живота, осећала сам се сигурно испред камере, испред микрофона, кад станем пред публику осећала сам се као власница сцене, нервоза се претварала у адреналин.Али бити у његовом стану имало је супротан ефекат, нисам могла а да не осетим како ми се ноге парализују ту на вратима. Која иронија, зар не?

KRAJ